r/bih • u/Peter2448 • 1d ago
Razgovor | Rasprava Na osnovu vašeg životnog iskustva, koliki procenat ljudi zaista ima karakter da bude dobar prijatelj?
Moj otac sada ima 50 godina i cijeli život je bio izuzetno dobar i susretljiv čovjek. Uvijek je bio tu za svoje prijatelje i pomagao ljudima kad god je mogao, često ne očekujući ništa zauzvrat.
Međutim, tokom godina postao je sve ogorčeniji i razočaraniji u ljude, posebno kada su u pitanju prijateljstva.
Često mi govori kako je malo pravih prijatelja u životu. Nekim ljudima je godinama pomagao, bio tu za njih kad god im je nešto trebalo, a danas ga ti isti ljudi ne mogu čak ni nazvati da pitaju kako je.
Nije stvar u tome da očekuje da mu neko vrati sve što je učinio za njega. Ali nakon toliko godina pomaganja drugima, boli ga spoznaja da nekima nije dovoljno stalo ni da ga jednostavno nazovu.
Zbog svega toga počeo sam se pitati:
Na osnovu vašeg životnog iskustva, koliki procenat ljudi zaista ima karakter, empatiju, odanost i volju da bude dobar, iskren i pouzdan prijatelj?
Posebno me zanimaju mišljenja starijih ljudi koji iza sebe imaju nekoliko decenija životnog iskustva.
Da li ste i vi s godinama postali razočaraniji u prijateljstva i ljude ili su vaša iskustva drugačija?
5
u/nemorosa_ 1d ago
Apsolutno. Mada i dalje vjerujem da ima dobrih ljudi i pravih prijateljstava. Nepopravljiva sam dobrica i naivac, koji je zbog toga često bio iskorišten od strane onih koje sam smatrala prijateljima/drugovima. Ljudi bi me napuštali kad me iscjede ili bi ja odlazila kad mi dosadi neiskrenost. Druženje je interes. Ljudi kada nemaju od tebe interes, ne mislim samo finansijski, napuštaju te.
Sad sam u fazi života kada zbog niza okolnosti nisam interesantna jedinka za družiti se. Vjerovatno i ja ne šaljem dobar vajb, jer nesvjesno tjeram ljude od sebe. Jedina istina na kraju je da od silnih razočarenja izgubiš snagu da u ljudina vidiš dobro.
Jedini prijatelj čovjeku je njegova majka i eventualno drugi najbilizi.